Stvarnost Pravničke Struke u Srbiji: Između Želja i Realnosti

Završetak pravnog fakulteta u Srbiji za mnoge predstavlja početak dugog i često nesigurnog puta. Iza sebe ostaje marljivo učenje, ispiti i diplomski rad, a pred sobom - tržište rada koje je prezasíćeno, konkurentno i puno paradoksa. Razgovori mladih pravnika na forumima i u kafanama otkrivaju duboke pukotine u sistemu, gde se visoko obrazovanje sukobljava sa ekonomskom stvarnošću, a profesionalni snovi sa potrebom za preživljavanjem.

Javni sektor: Sigurnost uz Oskudicu?

Kada se govori o državnim platama, percepcija javnosti često je da su one pristojne. Međutim, realnost je mnogo nijansiranija. Kao što primećuju učesnici diskusija, postoje velike razlike između različitih delova javnog sektora. Javna preduzeća se često ističu kao najjači igrači po pitanju visine plata. Direktor jednog od manje poznatih javnih preduzeća može imati platu od 173.000 dinara, što povlači i visoke plate ostalih zaposlenih. Čak i niži službenici u takvim preduzećima mogu očekivati primanja od oko 90.000 dinara.

Situacija u ministarstvima je drugačija. Iako se često smatraju prestižnim mestima, plate su znatno skromnije, posebno na početnim, administrativnim pozicijama. Pozicija, na primer, vozača u ministarstvu, može predstavljati tek osnovu za preživljavanje. Ipak, ironija je što takve pozicije ponekad postaju "odskočne daske" za dalje napredovanje unutar sistema, gde poznanstva i politička pripadnost često znače više od stručnosti.

Međutim, opšte je uverenje da je efektivan rad u mnogim državnim institucijama na žalost nizak. Izuzetak su radnici koji su u direktnom kontaktu sa građanima - na šalterima, u katastru i sličnim službama, gde je pritisak neprekidan. Za mnoge druge pozicije, radni dan se često svodi na rutinske, manje zahtevne zadatke, što dovodi do osećaja profesionalne stagnacije.

Advokatura: San ili Noćna Mora?

Za mnoge mlade pravníke, advokatura predstavlja vrhunac profesionalnog izražavanja - samostalan, ugledan i finansijski isplativ posao. Međutim, put do tog cilja je izuzetno kamenit.

Prvi i najveći prepreka je pripravnički staž. Tržište je preplavljeno oglasima za "advokatske pripravnike", ali velika većina njih nudi volontiranje ili simboličnu naknadu. Česti su slučajevi gde pripravnici rade po 10-12 sati dnevno, obavljajući i poslove koji nemaju veze sa pravom (odnošenje dorucka, obavljanje privatnih porudžbina principala), a za uzvrat dobijaju iskustvo koje se, kako im se govori, "ne može platiti". Ovakva praksa degradira profesiju i stavlja mlade ljude u težak položaj, posebno one koji nemaju finansijsku podršku porodice.

Kriterijumi za zapošljavanje pripravnika su često diskriminatorni. Pored dobrog proseka i znanja, mnogi poslodavci traže i mlade kandidate, isključujući one preko 30 godina sa obrazloženjem da su "već formirane ličnosti" ili da nije pristojno da stariji budu "potrčko" mlađem kolegi. Ovakav stav pokazuje duboko ukorenjene predrasude u profesiji.

Nakon pripravničkog, sledi barijera pravo sudnog ispita. Ovaj ispit postao je nezaobilazan filter, bez obzira na to u kojoj oblasti pravnik želi da radi. Bez njega, vrednost diplomiranog pravnika na tržištu rada drastično opada. Iako se kritikuje da se svodi na "bubanje" unapred pripremljenih odgovora, njegov značaj je apsolutan za rad u sudstvu, tužilaštvima, a često ga traže i privatne kompanije.

Samostalnost: Sloboda ili Borba za Opstanak?

Otvaranje sopstvene advokatske kancelarije ili preduzeća predstavlja za mnoge ultimativni cilj - beg od robovlasničkih odnosa i šansa za realnu zaradu. Međutim, i ovaj put je pun zamki.

Početni troškovi su ogromni. Pored opreme i prostora, tu je i čuvena upisnina u Advokatsku komoru koja za one koji nisu bili advokatski pripravnici može iznositi i do 4.000 evra. Na to se dodaju mesečni fiksni troškovi (porezi, doprinosi, zakup) koji, iako delimično mogu biti smanjeni radom iz stana, često iznose nekoliko stotina evra mesečno.

Najveći izazov je sticanje klijenata. U prezasícenoj sredini gde ima na hiljade advokata, početnik se suočava sa nepoverenjem. Klijenti radije biraju poznata imena. Sticanje klijenata se često svodi na "cigančenje" - aktivno traženje po sudovima, preuzimanje "sirotinjskih" predmeta ili oslanjanje na preporuke. U ovoj borbi, često se ispostavi da su menadžerske sposobnosti i umrežavanje važniji od samog stručnog znanja.

Iako postoje uspešni primeri samostalnih pravnika koji su "uspeli", mnogi se muče da pokriju troškove i ostvare stabilan prihod tokom prvih nekoliko godina. Naplata troškova od stranaka, a posebno od države, može biti mukotrpna i trajati godinama.

Alternativni Putevi: Notari, Preduzeća, Inostranstvo

Svesni izazova klasične advokature, mnogi pravnici tragaju za alternativama. Rad kao notarski pripravnik ili saradnik nudi stabilnije radno vreme i propisan minimalac (oko 25-60 hiljada dinara, zavisno od iskustva i položenog pravosudnog), ali i tu postoje prekovremeni rad i rutina.

Privredna društva, banke i osiguravajuće kuće traže pravníke, ali konkurencija je žestoka. Oglase često prati i po nekoliko stotina prijava. Kliučni faktor za poziv na razgovor često nije samo diploma i prosek, već radno iskustvo i konkretna znanja (npr. poznavanje određenog zakona). Često se traži i već položen pravosudni ispit.

Put u inostranstvo takođe je opcija, ali nije jednostavna. Naša diploma je priznata za nastavak studija (master, doktorske), ali za direktan rad u pravnoj struci druge zemlje obično zahtevaju položen lokalni pravosudni ispit ili dodatne ispite za nostrifikaciju. Prednost u zapošljavanju imaju državljani EU. Najveće šanse imaju oni koji se specijalizuju za oblasti međunarodnog prava ili koji već imaju radnu dozvolu na drugim osnovama (porodica, druga zanimanja).

Zaključak: Gde je Izlaz?

Scena za pravníke u Srbiji je kompleksna i zahteva realnu procenu. Pravosudni ispit je, nažalost, postao obavezan prolaz za većinu ozbiljnih pravnih pozicija. Mreža kontakata i "veze" često su presudnije od samog znanja, posebno za upad u državni sektor ili velike firme.

Za one koji imaju hrabrosti, samostalni rad može doneti najveću slobodu i satisfakciju, ali i najveći rizik i početne nedaće. Kliuč je u strpljenju, finansijskoj pripremi i, što je možda najteže, u razvijanju poslovne akumen koja nadmašuje čisto pravničko znanje.

Konačno, možda je najvažnija lekcija da pravo, kao profesija, više nije samo pitanje znanja zakona. To je borba za dostojanstvo, pregovaranje o uslovima rada i traganje za svojim mestom u sistemu koji često ne ceni pošten trud. Budućnost pripada onima koji su, pored što su dobri pravnici, i uporni, prilagodljivi i spremni da se bore za svoj profesionalni prostor.